Извори енергије за складиштење енергије су уређаји који могу да складиште енергију и да је произведу када је то потребно. Њихова основна функција је да ублаже просторне и временске разлике у дистрибуцији енергије, обезбеђујући стабилну и контролну подршку за напајање за различите сценарије потрошње енергије. Са све већим продором обновљиве енергије и диверзификацијом захтева за електричном енергијом за мобилне уређаје, извори енергије за складиштење енергије играју све важнију улогу у савременим енергетским системима и апликацијама за крајњу{2}}у употребу.
У принципу, извори енергије за складиштење енергије претварају електричну, светлосну или механичку енергију у-дуготрајно ускладиштену хемијску, електричну или потенцијалну енергију кроз специфичне механизме конверзије и складиштења енергије, а затим је поново претварају у излазну електричну енергију када се појави потреба. Уобичајене технологије укључују електрохемијско складиштење енергије (као што су литијум-јонске батерије, оловне-киселинске батерије и проточне батерије), механичко складиштење енергије (као што су замајци и компримовани ваздух) и складиштење електромагнетне енергије (као што су суперкондензатори). Међу њима, електрохемијско складиштење енергије је најраспрострањенија технологија због своје велике густине енергије, велике брзине одзива и флексибилне инсталације, посебно литијум{5}} јонских система који доминирају и у преносивим и у стационарним апликацијама.
Напајања за складиштење енергије се обично састоје од јединица за складиштење енергије, система за управљање батеријама (БМС), модула за конверзију енергије и кола за праћење и заштиту. Јединице за складиштење одређују капацитет и способност брзине; БМС прати параметре као што су напон, струја и температура и врши балансирање пуњења/пражњења и вишеструке сигурносне заштите; модул за конверзију снаге претвара ДЦ у АЦ или између различитих нивоа напона како би се прилагодио различитим оптерећењима; а кола за надзор и заштиту обезбеђују сигуран рад опреме у ненормалним условима.
На нивоу апликације, извори напајања за складиштење енергије могу се поделити у две главне категорије: стационарни и мобилни. Стационарни извори напајања се углавном користе за уклањање вршних токова у мрежи, подршку за дистрибуирану производњу, системе за напајање ван мреже и индустријско и комерцијално резервно напајање, побољшавајући ефикасност коришћења енергије и повећавајући поузданост напајања. Мобилна напајања, коју карактерише њихова преносивост и способност високе брзине, нашироко се користе за операције на отвореном, спашавање у хитним случајевима, транспорт и напајање потрошачких електронских уређаја, задовољавајући тренутне потребе за електричном енергијом у окружењима без електричне енергије. Штавише, у комбинацији са новим изворима енергије као што су фотонапон и енергија ветра, они могу да граде микромреже или стамбене енергетске системе, постижући сопствену{4}}потрошњу и складиштење вишка енергије, промовишући потрошњу чисте енергије.
Технолошки трендови указују на то да се извори напајања за складиштење енергије крећу ка већој густини енергије, дужем животном циклусу, већој сигурности и нижој цени. Увођење нових система материјала (као што су чврсти-електролити и аноде на бази силицијума-), модуларни дизајн и интелигентни алгоритами управљања чини их конкурентнијим у великим-примјенама и сложеним окружењима. Са убрзањем глобалне енергетске транзиције и декарбонизације, напајања за складиштење енергије, као кључна веза између производње и потрошње, имаће све истакнутију улогу у обезбеђивању енергетске безбедности, побољшању флексибилности система и промовисању зеленог развоја.